Пролог

НЕМИРНА ЈЕСЕН У СРБИЈИ
Зрелост као утеха

Опет су најавили да нам стиже „Алибаба”. Разбојници су већ ту. Играће се, дакле, у пуном саставу. А сећате ли се краја те арапске бајке?
Тако нам пише пензионер Моша, хиперреалиста и нежни циник, „доживотни господар леве обале”. Твитује прутом по површини реке, испод Старог моста, и с подозрењем гледа чудовиште које ниче на другој страни. „Зазидаће нас у ове подлокане темеље као младу Гојковицу”, каже и оштро повлачи дим. „Никад то нећу преболети.”
Шале на страну (ако су шале). Не чека нас мирна јесен. Ни зима. Ни пролеће. Од мирних смо се већ одвикли. Нећемо се овде бавити рачуницама и досољавањима. И даље верујемо да се отаџбини и роду може служити тако што ће свак од нас на најбољи могући начин обављати  свој посао. Зато смо, припремајући овај број, шпартали стазама кроз Овчарско-кабларску клисуру, од свитања до сумрака, од висова до светиња, и натраг. У Горњој Добрињи, код Пожеге, родном селу Милоша Обреновића, цепали смо паучине којима заклањају сећање на књаза. Били смо у парку природе „Бељанска бара” код Србобрана, обишли стару цркву у Руми коју обнављају у сусрет стогодишњици присаједињења Срема матици Србији, подсетили на необичног монаха Пантелејмона из хиландарске Јованице. Разговарали смо са историчарем Милошем Ковићем и некадашњим ватерполо шампионом Милорадом Кривокапићем, указали на велике годишњице Анастаса Јовановића и Иве Андрића.
Зрелији смо но што смо били пре свега тога, можда и бољи. Да ли нас то чини спремнијим за искушења која се примичу? Мада би писца данас ухапсили због подстицања на насиље у породици, не заборавите старинску поуку Душка Радовића: „Туците вашу децу чим приметите да личе на вас.”